Da je koronavirus uticao na životni standard svih građana sveta, kao i da konsekvence trpe privreda i ekonomija i države Srbije – logično, shodno pandemijskom karakteru – puno je ispričano, ali za pronalaženje argumenata za ovu tezu nije neophodno izaći iz Vranja. Dovoljno je obratiti pažnju na one koji od svojih poslova, malih biznisa, doslovce preživaljavaju u sredinama kakva je Vranje, pa zaključiti da krize i druge forme svakojakih katastrofa najpre pogađaju siromašnije slojeve i marginalizovane članove našeg društva, skrajnute iz bilo kog razloga.
Čini se da je i državni vrh shvatio da ne rade svi u javnom sektoru, te je pronađen modus da se, koliko-toliko, pomogne upravo preduzetnicima koji porodice izdržavaju od svojih biznisa – paketom pomoći u vidu minimalnih zarada koje država daje poslodavcima, a oni prosleđuju svojim zaposlenima.
Srđan Jovanović, jedan od vlasnika kafića "Korzo" koji se nalazi u vranjskoj pešačkoj zoni, za portal Koalicija za transparentnost juga Srbije (KTJS) rekao je da su te minimalne zarade pomoć koja je direktno orijentisana prema radnicima, jer država uplaćuje neto platu a poslodavci plaćaju poreze i doprinose za tu neto zaradu. Dodao je da su to dobre mere pomoći, posebno ukoliko određeni ugostiteljski objekat nastavi sa radom u punom kapacitetu.
"Ali ako radiš smanjenog kapaciteta, kao mi, sa skraćenim radnim vremenom, posebno za vreme policijskog časa, a pride i ljudi, zbog situacije koja vlada, iz straha ne izlaze, ne druže se, ne borave u masi... Po mojoj proceni, bar još tri meseca nećemo uspeti da dostignemo pun kapacitet koji smo imali pre pandemije", kaže Jovanović.
On smatra da su dodatne mere koje bi njemu i ostalim malim privrednicima u Vranju olakšale poslovanje, radi što bezbolnijeg prevazilaženja loše ekonomske situacije tokom pandemije, upravo one odluke koje se tiču dobavljača.
"Da preduzeća na nivou lokalne samouprave imaju stav, ne mora to da bude zvanična odluka, na osnovu kog će da nas podrže, da ne bismo izgubili potrošače. Smatram da nikome ne ide u prilog da se masovno zatvaraju lokali, to povlači i masovno otpuštanje radnika, što nas sve vodi u začarani krug gde propadaju naša privreda i ekonomija", mišljenja je Jovanović.
Isključiv je u stavu da "država treba da stane iza nekih stvari".
"Dobavljačima moraš da se platiš ono što je isporučeno, u robi ili uslugama. I to je nesporno. Sporno je to što bi trebalo da državna preduzeća, tipa 'EPS', ili preduzeća na nivou lokalne samouprave, kao što su 'Vodovod' i 'Komrad', imaju neku relaksiraniju politiku prema potrošačima, u pogledu plaćanja usluga", predložio je Jovanović.
Apostrofirao je da bi od izuzetne važnosti bilo da manji preduzetnici imaju opciju da dugovanja izmiruju u ratama, kao i da bi trebalo uzeti u obzir ako su sva potraživanja ranije, pre pandemije uzrokovane koronavirusom, na vreme izmirivana.
"Ako ja imam neki dug za prethodni period – a jasno se vidi da je pre toga sve redovno izmirivano, da nikakva zakašnjenja nisu postojala pre korone – on postoji jer nisam u mogućnosti da ga platim, ne zato što neću. Ti dugovi su sada došli na naplatu, što je za našu tekuću likvidnost veliko opterećenje jer još uvek ne poslujemo punim kapacitetom zbog aktuelnih odluka Vlade i Kriznog štaba", objašnjava ovaj vranjski ugostitelj.
Rekao je da su to dugovanja u iznosu od "više hiljada evra", po raznim osnovama, kao i da su oni "fiksni", a nastali u periodu od sredine marta meseca pa nadalje.
Istakao je da je sa drugom dvojicom vlasnika razgovarao, ali da za sada ne razmišljaju o zatvaranju lokala. Nisu, kaže Jovanović, napravili kompletan presek dugovanja, te će u odnosu na njega, kao i trenutne prihode, doneti odluku "da li vredi ući u rizik ili ne".
"Naredni period radićemo za državu i radnike, bukvalno bez zarade. Pre korone bilo je donekle podnošljivo, nas trojica vlasnika smo od ovoga živeli. Sada, kad je relaksiranija situacija u odnosu na prethodnih mesec ili mesec i po dana, ponovo je manja posećenost, samim tim smanjen je i prihod. Ranije do podneva prodamo 100 kafa, a sada 30, što znači da je 70 posto manji obrt. A troškovi za struju, kiriju, radnike, vodu i čišćenje ostaju isti", istakao je Jovanović.
Plate radnicima kafića "Korzo" nisu smanjivane od početka epidemije, "jer je država uplaćivala minimalne zarade koje su odmah njima prosleđivane". I broj radnika je ostao isti. Novi trošak koji se pojavio a koji nije postojao pre pandemije, podsetio je Jovanović, su sredstva za dezinfekciju.
Da virus nije uticao samo na ugostiteljsku delatnost, već, između ostalih, i na uslužnu, za portal KTJS govori Stefan Manasić, čija je porodica vlasnik teretane, pivnice i picerije, a svaki od objekata identičnog je naziva. Rekao je da je tokom pandemije njihova firma pretrpela gubitke, i to "velike", ali da nije upitan opstanak, niti je bilo pomisli o zatvaranju. Veruju da će koronavirusu doći kraj.
"Korona je u drastičnoj meri uticala na rad naših firmi – ABC picerije, pivnice i teretane – a jedan od razloga je smanjenje broja mušterija zbog straha od virusa. Iako je u prvom talasu naš posao prvi bio na udaru, nismo radnicima uručivali otkaze, niti smanjivali plate. Nismo radili u toku vanrednog stanja, a i sam oporavak, i finansijski i u smislu ponovnog pridobijanja mušterija posle okončanja vanrednog stanja, bio je problem. U ovom drugom talasu većina ljudi se vratila, ali je i dalje prisutan strah, ne samo kod naših mušterija", istakao je Manasić.
Naglasio je da nam predstoji još veća kriza, kako za ovu tezu "već postoje naznake i biće teško svima".
"Ne mogu da kažem da nam država nije pomogla kroz isplate minimalaca, iskoristili smo tu mogućnost, ali je svakako gubitak veliki i ne možemo i dalje da se oporavimo", potvrdio je i Manasić da je za male privrednike u Vranju koronavirus "smrtonosan".
Sa druge strane, u "gradu pod Pržarom", što bi rekli romantici i lokalpatriote, ima i onih čiji biznis nije trepeo niti propao, o čemu svedoči vlasnik jedne od vranjskih trafika.
"Meni posao dobro ide, ali ne želim da imam probleme sa vlašću", kratak je, ali veoma direktan bio naš sagovornik.
O još jednom od poslova na koje koronavirus nije ostavio veće finansijske reperkusije govori radnica iz prodavnice nošene odeće, u narodu poznate kao "seknd hend" (eng. second hand) radnje.
"Mišljenja sam da ako izuzmemo april mesec, naš poslodavac nije bio na gubitku. Pazari se nisu razlikovali od onih u 2019. godini. U našu radnju mušterije dolaze kao i pre korone. Naravno, uz poštovanje svih preventivnih mera", rekla je naša sagovornica koja je insistirala na anonimnosti.
Ipak, kako je objasnila, to što ta firma nije bila, kolokvijalno rečeno, "u minusu", očito nije zasluga samo naših sugrađanki i sugrađana koji su je revnosno posećivali i u njoj trošili svoj novac.
"Moglo bi se reći da su poslodavci čak profitirali. Nama, radnicima, država je isplaćivala minimalce, a plate koje smo zapravo zarađivali, normalno, nismo dobijali! Znači da nas je država plaćala, a mi smo volontirali kod naših poslodavaca!", objasnila je ona.
Radnica pomenute prodavnice "polovne" odeće iz ličnog iskustva priča o načinima kojima, očito, pribegavaju pojedini poslodavci kako bi državnu pomoć namenjenu samo i isključivo radnicama i radnicima (koji su ionako mizerno plaćeni) preusmerili u svoj džep, vođeni najpre ličnim interesima, ponajmanje se obazirući na prava i potrebe zaposlenih.
"Da država nije dala pomoć za mala preduzeća, u aprilu ne bismo dobili platu. Primili smo minimalce, i da ih nije bilo, verovatno bi nam bile smanjene plate. Firma u kojoj ja radim zbog korone nije radila u aprilu i to je period kada je naš poslodavac pretrpeo štetu. Od maja meseca do danas sve normalno funkcioniše", rekla je ona.
S
A.M, radnik nekoliko vranjskih kafića, koji je, kako je rekao, iz "nužde" promenio posao konobara, kazao je da je pre pojave pandemije koronavirusa kafić, u kome je tad radio, poslovao "kako treba", a kad je sve stalo, pa i rad ovih ugostiteljskih objekata, "nekako se preživljavalo".
"Kao konobar imaš fin bakšiš jer ima mnogo ljudi. Za vreme prvog talas korone smo radili đene-đene, tako smo i pregrmeli taj period. Bilo je naporno, nemaš prihode a živiš od toga. Neke kolege imaju i decu, porodicu, što je veliki problem jer su morali da se zadužuju, a jedini izvor prihoda bio im je kafić", rekao je ovaj, sada već, bivši konobar.
Kasnije, nakon okončanja vanrednog stanja – prenosi nam ovaj mladić svoja iskustva – ljudi su iz straha retko svraćali u restorane, kafiće i slične ugostiteljske objekte, što je i ligično, a iz čega su proistekle, poslednično, i manje napojnice za konobare.
"Vlasnici lokala su konstantno održavali neku tenziju jer nema posla, kao da smo mi krivi što nam mušterije ne svraćaju da popiju kafu. Olakšavajuća okolnost je bila ta što smo osigurani, pa smo uzimali minimalce koje je isplaćivala država. Međutim, prvi je isplaćen tek aprila, a mi od 15. marta nismo radili", objasnio je A. M.
Otkrio je da je njegov nekadašnji poslodavac situaciju u toku vanrednog stanja "iskoristio maksimalno" i da su zaposleni, hteli to ili ne, takoreći volontirali, umesto da budu u celosti plaćeni za svoj rad.
"A gazde kao gazde… oni su ovo iskoristili maksimalno, pričao sam sa kolegama. Mi smo marta radili do proglašenja vanrednog stanja, i ta polovina mesečne plate je trebalo da nam bude uplaćena. Oni su taj novac uzeli za sebe, gledali samo svoje interese, da ne kažem nešto prostodušnije, a radnici su se snalazili", objasnio je A. M. i potvrdio iskustvo slično onom radnice "seknd hend"-a.
U nekim lokalima organizuju se i žurke, ali opet postoji strah kod ljudi – objašnjava A. M. – pa i dalje svi kafići ne rade punim kapacitetom kao pre krize zbog koronavirusa.
"U kafiću gde sam bio zaposlen, radio sam do 20. juna. Vlasnik je bio dužan da mi na račun uplati celu platu – jer se radi o minimalcu koji je država dala, ne o plati koju sam zaslužio radeći tog meseca – ali od toga nije bilo ništa. Na ruke mi je dao bednih 9.000 dinara – umesto, čini mi se, makar 19.000, koliko okvirno iznosi minimalna zarada – i rekao mi da imam manjak koji mi je odbijen. Moj poslodavac je bio zakupac tog lokala, i govorio je da mu se ne isplati da kafić radi, jer vlasnici nisu hteli da mu smanje kiriju za period kad kafić nije radio", prepričava sagovornik našeg portala svoje iskustvo.
Saša Cvetković, frizer čija se radnja nalazi u donjem delu grada, u ilici Jovana Hadživasiljevića, rekao je postoji naredba ne sme da brije ljude, dok skraćivanje frizura ničim nije uslovljeno.
"Kad je završen policijski čas, bilo je posla jer je ljudima, što se kaže, došlo vreme za šišanje još pre te dozvole za normalno kretanje ulicama. Bili su redovi ispred radnje, mušterije su poštovale distancu i druge mere koje je propisala Vlada", rekao je Cvetković.
Iako je nakon toga usledilo malo zatišje, kako je rekao ovaj frizer, nije razmišljao o zatvaranju firme iako je bilo 30 do 40 posto manje posla. Kad je počeo drugi talas, "baš je bilo opasno" jer ljudi slabo izlaze, "neće ni u prodavnicu, iz straha, a kamoli da se ošišaju".
"Što se tiče mog zanata, ljudi moraju da se šišaju. Može čovek da preskoči jednom ili dva puta, ali… A koliko je korona uticala, recimo, na rad butika, nezgodno je da pričam s moje tačke gledišta. Nema maturskih večeri, nema svadbi i slavlja, pa da čovek ode i kupi sebi nešto", dodao je Cvetković.
Naglasio je da mu je i te kako koristila pomoć države koja je isplaćivala gorepomenute minimalne zarade ("minimalac" po zaposlenom je 18.220 dinara, a na tu cifru plaćaju se doprinosi u iznosu od 60 posto) preduzetnicima koji su se za tu pomoć obratili.
Jedan od prodavaca na robnoj pijaci kod Bujkovskog mosta, koja je uklonjena za vreme policijskog časa i na njeno mesto instaliran parking, rekao je da je taj potez gradskih vlasti "mnogo loše uticao" na ekonomsku situaciju njegove porodice, kao i njegovih kolega kojima je prodaja na toj pijaci bila jedini izvor prihoda.
"Ja ne radim, žena ne radi, i nju su otpustili iz firme. Sin i snaja isto. Bilo je priče da će nas, koji smo prodavali robu na toj pijaci, gradonačelnik primiti na razgovor. Nije se desilo. A ni direktor 'Komrad'-a nije hteo da razgovara s nama, samo su, iz ovog preduzeća, kao razlog uklanjanja naveli da je taj deo pijace prljav i da predstavlja ruglo grada", rekao je ovaj prodavac.
Podsećanja radi, nekadašnja robna pijaca kod Bujkovskog mosta uklonjena je za vreme policijskog časa. Duhoviti sugrađani su primetili da je ovaj scenario neodoljivo podsetio na rušenje u Hercegovačkoj ulici, u beogradskom naselju Savamala, kada su, pod okriljem izborne noći i u, najblaže rečeno, vrlo diskutabilnim okolnostima, nelegalno srušeni privatni objekti.
Prema rečima direktora JKP "Komrad", Zorana Dimitrijevića, koje su prenele Južne vesti (link: https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Prodavci-nezadovoljni-preseljenjem-robne-pijace-u-Vranju-u-Komradu-kazu-bila-potencijalno-leglo-zaraze.sr.html), do odluke o uklanjanju robne pijace došlo je zato što je lokacija na kojoj se pijaca nalazila "decenijama unazad potencijalno leglo zaraze".
Marina, prodavačica na Zelenoj pijaci koja se nalazi tik uz novonastali parking, izjavila je za portal KTJS da su manji prihodi nego ranije i da se teško snalazi. Ljudi se plaše, ne izlaze zbog guzvi i potencijalno velikog broja ljudi na malom prostoru.
"Najmanje posla je bilo kad su zatvorene pijace, mislim da su dve nedelje bile zatvorene. I tokom policijskog časa isto loše: nema prihoda, ne možeš da prodaš. Ne znamo šta ćemo za jesen. Očekujemo robu u džakovima. Nemam gde da smestim 10 ili 20 džakova paprike, tezga je mala. A mesečni zakup za tezgu, 4.800 dinara, redovno plaćam", komentariše prodavačica Marina neizvesnu budućnost.
Advokat Igor Zlatković rekao je da se njegovi klijenti, preduzetnici i mali privatnici koje zastupa u nekim postupcima, žale, jer je kod svih primetan pad prodaje u pružanju usluga, prisutan u svim zanimanjima.
Zlatković ističe da sudovi odlažu ročišta. A kad se ne drže suđenja, advokat ne može ni da naplati svoje usluge.
"Ne zbog stranaka, nego mala je sudnica. Sad u principu sudovi rade, ali kad dođu dva ili tri advokata, unutra pride i sudija, zapisničar, dva svedoka, veštak, još neki učesnici postupka; to je sedam do 10 ljudi u sudnici koja je manja od moje kancelarije. Neizvodljivo. Figurira neka odluka, ili zaključak, Vrhovnog suda i Visokog saveta sudstva da više od pet osoba ne sme biti u sudnici", rekao je Zlatković.
Dodao je da je u advokaturi bitna i dužina bavljenja poslom, imajući u vidu da je potrebno izvesno vreme da se ti predmeti završe. Shodno tome, teška situacija je bila i pre nastupanja korone, jer je velika konkurencija među vranjskim advokatima. Usled teške ekonomske situacije i nemogućnosti ljudi da plaćaju usluge advokata odmah – dodaje Zlatković koji se ovim poslom bavi preko 12 godina – sve je dovedeno do momenta da u većini predmeta advokati naplaćuju svoje usluge nakon dobijenog spora od one strane koja taj spor izgubi.
"Što su mlađi advokati početnici, utoliko je teže da opstanu u trenutnoj situaciji. Jer i od tih nekoliko predmeta koje vrte, kad se ne drže suđenja, a nemaju predmete koji su stari – nemaju zaradu. A porez mora da se plati jer ide kamata. Sad su nešto odlagali do, čini mi se, decembra, ali, opet, to će jednom morati da se plati", zaključio je Zlatković.
Istakao je da su od ekonomskih posledica koronavirusa najviše stradali ljudi koji drže ugostiteljske objekte i koji se bave prodajom pića i hrane, jer su te usluge "maltene potuno stale".
"Takođe frizerski saloni, naročito ženski, kozmetički saloni i slične usluge gde su prestali da odlaze ljudi koji su bili redovni klijenti. Veliki broj vlasnika tih objekata razmišlja da zatvara svoje radnjice. Nemoguće je sa toliko smanjenim brojem mušterija izmiriti dažbine koje je potrebno uplaćivati državi, i ostale rashode, i uz to ponešto zaraditi. Ljudi su u konstantnom 'minusu' i maltene je u pitanje dovedena njihova egzistencija", pesimista je Zlatković po pitanju opstanka manjih preduzetnika.
A opstanak piljare "Rajsko voće" – tvrde njene vlasnice – i te kako je bio doveden u pitanje. Najpre promenama lokacije, što je bilo pre pandemije, ali ne njihovom voljom, a onda i za vreme policijskog časa, pre nekoliko meseci, odlukom da ispred piljara ne može biti izložena roba.
Jedna od vlasnica piljare, Jelena Simonović, rekla je da im je tokom policijskog časa bilo olakšano poslovanje jer su svi znali radno vreme, držali su distancu, nosili maske i rukavice.
"Roba – voće i povrće – je bila napolju što je znatno olakšalo i nama, prodavcima, dok je ostala roba, kao što je rifuzna, bila izložena unutra, u piljari. Problem je nastao onda kad nam je, u međuvremenu, zabranjeno da roba bude napolju. Meni je taj prostor ispred lokala izložbeni prostor, a ulica je prometna. Sa druge strane, klimu ne smem da uključim a roba je kvarljiva, baca se, kalira i voće i povrće. Rok ima i roba koja je izložena u radnji", rekla je Simonović.
Istakla je da ne razume zbog čega postoji razlika između supermarketa i prehrambenih prodavnica, u kojima takođe ima voća i povrća u ponudi a koje svoje proizvode mogu da izlože ispred objekta.
"One mogu da rade sa robom koja je napolju, za razliku od piljara. Ne znam zbog čega je to tako", dodala je Simonović.
Apeluje da bi pažnju trebalo obratiti na manje, porodične radnje kojima je potrebna finansijska pomoć "jer ljudi imaju kredite".
"Plaćamo celokupnu kiriju, računi idu normalno, krediti idu normalno. Mi smo u martu i aprilu malo radili, ali to nije bilo dovoljno da pokrijemo osnovne potrebe. Posle maja je katastrofa. Sve obaveze koje su došle na naplatu su zaostale. Mi smo bili već jednom u gubitku i sve iz početka krenuli. Nastavljamo da se borimo jer su pazari vrlo mali. Nas 'izvlači' ime i to što nas ljudi znaju. Da je teško – teško je', obrazložila je Simonović.
Koronavirus nas je sve iznenadio, smatra, a kao primer posla na koji je pandemija uticala, u smislu profita, navela je prodavnicu obuće u blizini njihove piljare koja "u toku dana ne proda nijedan par cipela, ili jedan do dva za nedelju dana".
Milena Tasić, Jelenina sestra, takođe vlasnica ove piljare, istakla je da je bila čak i "hapšena", zbog toga što je bila prinuđena da napolje iznese pokvarenu robu.
"Morala sam da iznesem dva-tri džaka krompira, jednu polupraznu kutiju salate i gajbu trulih jabuka; sve je to bilo spremno za bacanje. Prošla je Komunalna policija i uhapsila me. Ja sam 35 dana, tokom vanrednog stanja, bila u kućnom pritvoru, u izolaciji", objasnila je Tasić.
Žali se da se posao "prepolovio", jer – kako objašnjava – dok se jedan kupac razvrće u radnji da odluči šta će da kupi, za to vreme, ljudi koji čekaju ispred da ovaj koji je unutra kupi ono što mu treba i izađe, na kraju odu na pijacu jer ne žele da čekaju.
"Pijace su zatvarali vikendom, radile su od ponedeljka do petka, kao da korona napada samo vikendom a preko nedelje ne. Nama je sve vreme, kao da smo diskriminisani, bilo zabranjeno izlaganje robe ispred svojih radnji za koje plaćamo zakupnine, komunalne obaveze i kirije. Dozvolili su da pijaca nesmetano radi, da može svako robu da stavi na svoju tezgu, a u blizini svake tezge je nekoliko desetina ljudi. Sa druge strane, ispred radnje kao što je naša ne može da bude izložena roba", rezignirana je Tasić.
Dotakla se je i teme o promeni lokacije njihove piljare, ali i o "upropašćenom" poslu.
"Zapravo nas sklanjaju iz posla, daju rok od dve nedelje i kažu da idemo. Pa kako da idemo? Kuda? Zašto onda taj Grad ne ponudi nešto. Ne idem zato što sam ja napravila grešku, nego me ti izmeštaš jer ti praviš neke planove. Onda mi ponudi nešto, nađi mi lokale gde ja mogu da radim, plaćaću kiriju", rekla je Tasić.
Pojasnila je da je za trgovinu jako bitna lokacija, te da je ponekad dovoljno da vas udalje nekoliko destina metara pa da se to direktno odrazi na poslovanje firme, jer je "ljudima sada daleko da pređu 30 metara, iako su to isti ti ljudi koji su kupovali kod nas kad smo bili na drugoj lokaciji".
"Naša roba – koja bi ovako bila napolju, na svežem vazduhu – ne može da se ventilira, zabranjena je i klima zbog širenja virusa. Ja otvorim vrata ali to nije dovoljno. Moja se roba skapava iz dana u dan. Ujutru prvo skupim pokvareno, stavim u otpis, pa onda krenem da radim. Šutnula sam nekoliko hiljada dinara a još nisam otvorila radnju", rekla je Tasić.
Razmišljali su i o zatvaranju, ali – kako su istakle sestre, vlasnice "Rajskog voća" – ne bi imali od čega da žive.
Na osnovu svega gorepomenutog, moglo bi se zaključiti da mali preduzetnici u Vranju, kako bi se to reklo, "krpe kraj s krajem" i "žive od danas do sutra". Bar dobar deo njih. Za pohvalu je inicijativa države da paketima pomoći proba da olakša ionako turoban period ljudima koji žive od svojih mini-biznisa, gde razliku pravi čak i to da li će im u radnju danas ući petoro ili desetoro mušterija.
Neki od poslodavaca, lokalnih velmoža, kako su redom potvrđivali sagovornici portala KTJS, vode se logikom da svaka para, još ako je tuđa, najviše prija vlastitom džepu.
Stigao nam je koronavirus, a za sobom u amanet lokalnim preduzetnicima ostavio zaostale kirije i neplaćene račune za struju, vodu i asepsol.
Ovaj tekst urađen je uz podršku Olof Palme International Center. Stavovi izneti u ovom tekstu ne moraju nužno odražavati stavove Olof Palme International Center.