Osvanuo je dan kao i svaki drugi. Ono što me je iznenadilo jeste zvonjava telefona u sedam ujutru. Obično zvoni od devet. Javljaju se ljudi porukama, čestitaju mi. Ne znajući na čemu mi svi ti ljudi čestitaju, pospana, ljubazno se zahvaljujem. Dobijam čestitke i u mesindžeru. I dalje mi ništa nije jasno.
Osećala sam se kao kuče u liftu, sva nesnađena, dok me, najedared, ne pozva kolega sa lokala i otkloni svaku dilemu: "Od kada si ti postala državna sekretarka, zovu me novinari?"
"Ja državna sekretarka?", kao da se branim. Kaže "Da, da. I na sajtu si."
Kolege sa lokala, naravno, nisu smele da pitaju mene, iako imaju moj broj telefona.
Dalje dijalog teče otprilike ovako:
"Da ti nama ne kažeš da si, ej, državna sekretarka?!"
"Gde?"
"U Ministarstvu ekologije!"
"Ja i ekologija?"
"Da, da!"
Ovo je očigledno kao priča o prevarenom mužu koji poslednji saznaje da je prevaren.
Sa ekologijom imam veze samo jer se, kao organizacija, bavimo korupcijom u oblasti ekologije i fondova. A takvi ljudi sigurno nisu državni sekretari. Poverovala bih da živim, recimo, u Švedskoj. U Srbiji se to ne dešava.
E, onda u poruci dobijem skrinšot – ime i prezime – sa sajta Ministarstva zaštite životne sredine gde vele da sam ja državna sekretarka u pomenutom ministarstvu!
Interesantna je stvar da tu postoji igra reči. Iako ljudi vide ono što žele da vide, a ne ono što je očigledno, moram da pojasnim za one koji ne prave razliku.
Ako bilo ko pogleda moj fejsbuk profil, videće da sam ja Hadži Ivana Stošić, a ne Ivana Hadži Stošić, kao što je dotična gospođa – državna sekretarka. Ministarstvo u tome sigurno ne bi pogrešilo. "Hadži" je titula onome ko odlazi u hadžiluk i dobije sertifikat, kao što sam ja dobila. Moja pokolenja po meni dobijaju prezime. Zato je moja ćerka Vivijen Hadži Ivanić Stošić Linč. Tom analogijom bilo bi i: Hadži Nikolić, Hadži Antić... svi ti ljudi su odlazili u hadžiluk, i otuda njihovim pokolenjima i to prezime, odnosno prefiks ispred prezimena.
Kad su ljudi meni počeli da spočitavaju da lažem da nisam državna sekretarka, guglali su i preneli mi da, osim mene, gugl ne prepoznaje nijednu drugu Hadži Ivanu Stošić, niti Ivanu Hadži Stošić. Znači da sekretarka uopšte nije na guglu. Pitam se gde je, odakle je došla i ko je ona. Tražiću da mi se ona obrati jer ne znam kako da dođem do nje, a baš bih volela da je upoznam. I hoću da vidim njenu biografiju i reference koje su je preporučile za ovu funkciju.
Elem, posle dva dana zvoni mi telefon i javlja mi se čovek koji počinje da mi objašnjava ko je. Opet kraći dijalog i moje, posledično, stanje šoka.
"Ja sam bio u četvrto dva, ti u četvrto tri."
"Ne", ispravljam ga, "ja sam u gimnaziji bila u četvrtom sedam."
"Ne", kaže, "pričam o osnovnoj školi."
"Ahaaaa. Ipak ne znam ko si."
"Slušaj, treba mi posao. Video sam da si sekretarka. Ipak, ti si žena koja će da učini sve za Vranje, treba mi posao."
On vrlo ozbiljan, a ja u šoku. Kažem mu "Završeno!", u maniru svakog državnog sekretara. Počinjem da se uživljavam u ulogu. Moram sa se koristim njihovim frazama kako bi ljudi zaista shvatili da će nešto biti rešeno, kako bi mi verovali, jel'.
Javljaju mi se ljudi iz moje ulice gde je čuveno dolinče u Nemanjinoj koje je oronulo i pitanje je trenutka kad će neko tu da se strmekne i izgubi glavu. Pitaju me da li će taj problem da se sredi, ja kažem "Završeno!" Međutim, meni moj kolega kaže da nisam apdejtovana, nije to taj rečnik, kaže on meni. Magična reč je "rešeno", a ne "završeno".
Okej, usvajam to. Ne znam u čemu je razlika između ova dva termina, kada, u slengu koji koristi vladajuća garnituuuura, što bi rekao Radovan III, znače, maltene, isto: označavaju osobu – onaj pravi zoon politikon koji mnogo obećava, znači da mnogo i laže – koja može nešto da vam "sredi" ili "završi" jer je, eto, dobra duša. A možda i sama osoba ima nekakvu ćar od toga (da ne cepidlačimo, ko još danas bilo šta radi iz interesa), pa mu milo oko srca: em je vama pomogao, em je sebe usrećio. Da po vas bude povoljnija situacija, ne morate malim prstom leve noge mrdnuti. Sve ta osoba obavi sama, "završi" vam nešto. I vama lepo. A i dotična osoba preponosna jer je prepoznala altruistički gen u dubini svog lukrativnog bića – neki lokalni Vučić, da se izrazim plastično i bez metafora – pa naraste kao kvasac, prosto se oseća boljim čovekom jer je vama nešto "rešila".
Pritom, javna je tajna da taj neko, neki lokalni Vučić, kao po nepisanom pravilu očekuje protivuslugu. A i vi, džentlmenskim rukovanjem u znak završetka posla i samim pristajanjem da ta osoba vama nešto "završi", pristajete, takođe, i na tu buduću kontrauslugu za koju ćete biti zamoljeni kad se najmanje budete nadali.
Međutim, mene čudi jedna stvar: ni u jednoj od ovih rečenica se nisam pronašla. Da li ja uopšte imam potencijal da budem državna sekretarka?! Kako ću kad ne umem da lažem i muljam?! To je preduslov svih preduslova i uslova, barabar sa stranačkom (čitaj: SNS) legitimacijom. Eto, to vam je, u grubim crtama, psihološki profil takve jedne osobe, nekog Vučića koji se može naći bilo gde, u svakom toponimu u Srbiji.
Onda kreću ljudi da mi pišu putem mesindžera, ali ne bih njima da pravim zezalice jer vidim da imaju kombinacije, i to sa državnim sekretarom Ivanom Karićem. On je izgleda zadužen za projekte. Pita jedan mene "U kom si ti odeljenju?", ja kažem "U antikorupcijskom!". Tu prestade naša komunikacija.
Odlazim, 20-ak dana posle toga, da primim vakcinu. Vakcine ima, ali nema dovoljan broj ljudi, pa treba da se sačeka da se pojavi još neko. Uredno čekam. Jedna od zaposlenih žena me prepoznaje:
"Za državnu sekretarku ćemo otvoriti! Pa mi ovo prvi put vidimo. Kad političari dolaze, za njih se otvaraju sva vrata i mora da se ima odmah".
"Ja sam samo obična građanka. To što sam državna sekretarka, toje manje bitno."
Onda vidiš da se ljudi oko tebe menjaju. Ne menjaš se ti, menja se njihov odnos prema tebi. Izađem na ulicu, pada javljanje i pozdravljanje. Pravo da vam kažem, niti znam ko su niti šta su.
"Konačno da imamo nekog, mi smo oduševljeni. Nego, možeš li neku rabotu da ni nađeš ili da nabaciš?", javljaju se svi odreda.
Onda se javljaju i nekakvi privatnici koji, eto, rade različite projekte, pa "da ih imam u vidu". Meni sve to počinje da bude jedna lepa šarada, počinjem da se osećam kao – gospođa ministarka! Mislim da je Nušić to dobro opisao. Žao mi je što je bilo loše vreme, pa nisam mogla da nosim šešire i duge haljine kao Nušićevi junaci. To me malo poremetilo, međutim, ipak su me prepoznavali na ulici.
Interesantno, i ljudi iz vladajuće koalicije su mi čestitali, oduševljeni mojim novim profesionalnim angažmanom. Ali, pazite sad: sedam godina ja sa tim ljudima nemam nikakvu komunikaciju. Tačnije, otkad su oni postali vlast i krenuli na mene ničim izazvani. Odjedanput smo postali veliki prijatelji, insistiraju da popijemo kafu jer "šta je bilo, bilo je, nema veze". Pokušavaju, nesrećnici, da peglaju stvari.
Ono što je meni bilo vrh je momenat kada me je pozvao bivši gradonačelnik a sada državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Zoran Antić. Zove me Zoran, ja u kolima sa detetom i psom Astorom, i on meni kaže:
"Aha, ti nećeš da kažeš da si državna sekretarka. Ovoliko se to krije. Mi, evo, sedimo ovde i raspravljamo."
Ja mu kažem da nisam, znajući da je on državni sekretar i da jedino on može da zna kako se to postaje.
"A, neeee. Ne, ne, ne. Evo ga sajt! Evo ga!"
I on mi šalje skrinšot. To što mu ja kažem da obrati pažnju na igru reči, to ne primećuje.
"Dobro", rekoh, "jesam."
Budući da me SPS nije predložio, daleko bilo SNS, pitam ja vas: Ko je glasao za Mađare, ljudi? Ko je Mađare doveo u Vranje? Nekada bilo Srbija do Tokija, danas vam je Mađarska do Vranja. Nikome nije jasno otkud ja državna sekretarka, a još me niko iz Vranja nije predložio.
Mađari su mi ukazali tu čast! Hiljadu petsto Mađara! Ištvan Pastor je rekao "Ili ona, ili niko!" Naravno, preko svog fejsbuk profila zahvalila sam se bliskom i bratskom narodu Mađarske, Pastoru obaška.
A sada, s reči na dela – moji prvi korak u budućim planovima koji se tiču obaveza u oblasti ekologije i zaštite životne sredine je revizija. Dobila sam informaciju ko tu može s projektima da mulja, pa da prvo krenem u reviziju. Da pozovem Delojt (eng. Deloitte) i pitam šta se desilo s parama. Poznato je da najlakše ispare pare za ekologiju.
Druga stvar: sada više nemamo poglavlja, to je ono što bi trebalo da znaju i ministri i državni sekretari. Gospodo draga, mi više ne otvaramo poglavlja, mi otvaramo klastere. Poglavlja su skupljena u klastere. Ekologija je bila, a i danas je najveći izvor korupcije. U to su se uverili žitelji mnogih mesta u Srbiji.
Ja bih, najpre, da sa Briselom pročačkamo sve te evropske projekte. I šta se s ekologijom desilo u Srbiji.
Neko bi pitao, sigurno, šta mene, kao diplomiranu pravnicu, zanima ekologija. I te kako me zanima, jer je to nazveći izvor zloupotreba. Meni je jako bitno da se izborim za bolji život, jer bez ekologije nećemo moći da mrdnemo. U pogledu ekologije i pogledu vladavine prava smo katastrofa.
Pomenuću i slučaj moje sestre koji je, valjda, osveta onih koji me nisu predložili za državnu sekretarku. Kako to? Moja sestra prolazi Anketni odbor kod Visokog saveta sudstva. Anketni odbor je sastavljen od ljudi iz struke, pravnika; nju predlažu da iz Apelacionog suda u Nišu pređe u Osnovni sud u Vranju. Razlozi su bili privatni, naši, porodični.
Ustaje Poslanička grupa "Aleksandar Vučić – za našu decu" i imenom i prezimenom saopštava da oni za Miljanu Stošić neće glasati, bez obrazloženja. Sve ostale stranke su je podržale. Ona je najbolje ocenjena, ima ogroman broj poena i ističe se kako neko ko je posvećen poslu, a za razliku od mene se ne bavi politikom.
Nije dobila premeštaj isključivo jer je moja sestra. Drugog razloga nema. Rekla sam joj da bude ponosna jer će ući u anale srpskog pravosuđa. Zakonodavna vlast se u brk nasmejala sudskoj, pokazala da može da bude iznad nje. Time je prekršila Ustav, ne trepnuvši okom.
A onda je neko napisao, kao razlog odbijanja premeštaja u vranjski Osnovni sud, da ona "nije iz Vranja". Izvadila sam i izvode, dokle se vode matične knjige, čime sam dokazala neupitno: moja sestra je iz Vranja. Ja sam to njeno odbijanje doživela mnogo tragičnije nego ona, kao jedan mafijaški skandal. Kada, posle sedam godina, mene nisu mogli više da trpe, nisam se dala pasjim sinovima ni u jednom trenutku, čak sam im i živote zagorčala, prema njihovim rečima, udarili su na porodicu.
Iako to nisu bile nominacije, nego verifikacija struke, sestri sam rekla da treba da bude ponosna jer je nisu izabrali takvi ljudi i ostali bulatovići. Mene su, barem, izabrali Mađari, pošteni ljudi, i ja se njima zahvaljujem.
Sve je prolazno. Ja sam svesna da je i moj mandat prolazan, ali ću se potruditi da pomognem, i to, najpre, Mađarima u Vranju, kao i selima Neradovac i Pavlovac. Tu su moji Romi i moji Mađari.
Želim da u Vranju sve što potpada pod pojmove "ekologija" i "zaštita životne sredine" dovedemo u mere da se zna koliko šta košta, zašto se nešto radi ili ne radi, koliko puta smo plaćali park, koliko puta je opljačkan budžet.
Meni je park mesto uspomena i boli me što je ovako napravljen. A i ja sam iz Vranja, baš kao i moja sestra. Ne vidim da je starom parku išta falilo, osim da se trava mogla podšišati, staze popraviti, zasaditi još neko cveće i to sve ne bi koštalo ni 300.000 dinara.
Imam svoje mišljenje i o mini hidroelektranama. Ne može se dozvoliti da pojedinci zarađuju abnormalne sume novca. Ne kažem da su mini hidroelektrane dobre ili loše, ali ne može postojati privilegovani koji će dobijati sve poslove. Mora biti poštena utakmica. Ja, kao državna sekretarka, nikada neću podleći nepotizmu, čak i da je moja rođena sestra.
Na kraju bih rekla i ovo: shvatila sam, u međuvremenu, zašto su naši političari toliko drčni. Oni nisu shvatili osnovnu stvar, a to je da je najveća iluzija moći – moć na lokalu. Oni misle da će biti na funkcijama celog života i zauvek. Kad završe sa svojim mandatom, imaju li s kim da popiju kafu? Nemaju. Lagali su, varali su. Rešili su zapošljavanje svih tih ljudi koji su trčali i radili kampanje za njih.
Ja, ipak, i pored blagodeti koje, reklo bi se, uživaju drugovi članovi, neću da budem član partije, što bi rekao Bora Čorba.
A, ako se pitate kako sam dogurala do mesta državne sekretarke, reći ću vam nepobitnu činjenicu – iza svake uspešne žene stoji uspešan muškarac. Astor je lobirao za mene. Hvala ti, Astore, ti si car. Volim te najviše na svetu. Bez tebe nikada ne bih bila ovo što jesam. Naravno, hvala i Mađarima.
Mada, možda sam ja stvarno državna sekretarka, samo što to ne znam. Možda su me Mađari zvali. Ali ja slabo divanim madžarski.
Ovaj tekst urađen je uz podršku Olof Palme International Center. Stavovi izneti u ovom tekstu ne moraju nužno odražavati stavove Olof Palme International Center.