Dani uoči trećeg protesta Vranjanaca „Jedan od pet miliona“, 7. i 8. februar, biće upamćeni po poseti predsednika Srbije Vranju, koji je baš u odavde započeo kampanju „Budućnost Srbije“. U javnosti se tih dana spekulisalo o tome da li je slučajno što Vučić baš iz Vranja počinje obilazak svih 29 okruga u Srbiji.
Međutim, uprkos izuzetno hladnom vremenu i saznanju da se predsednik nalazi u kompaniji „Jumko“, što je „ružičasta“ televizija uživo prenosila, više stotina građana Vranja izašlo je u treću protestnu šetnju. Na trgu ispred Apoteke 1, u centru Vranja, na šetalištu, svojevoljno se okupilo nekoliko stotina Vranjanaca i Vranjanki, da iskažu nezadovoljstvo potezima vladajuće nomenklature, i čuju govore docenta dr Čedomira Antića, istoričara iz Beograda, i dr Nenada Nedeljkovića-Keleša, poznatog vranjskog hirurga. Čini se da nije slučajno što su na poslednja dva protestna skupa govorili hirurzi, priznati i van Pčinjskog okruga.
SAMO VI ŠETAJTE...
Na drugom skupu govor dr Vukašina Antića, revoltirao je čelnike SNS-a u Vranju, koji su se saopštenjima, ali i statusima na društvenoj mreži Fejsbuk, oglašavali stavom da ne shvataju zašto je Antić nezadovoljan radom Zdravstvenog centra, kada je nedavno baš Vučić otvorio „novi“ Hirurški blok. Niko od vladajuće većine tada nije postavio pitanje: “Zašto na otvaranju Hirurškog bloka nisu pozvani predstavnici Evropske unije, koja je glavni finansijer izgradnje bloka“. Narodni poslanik Slaviša Bulatović uputio je oštre kritike na račun Antića, a na kraju statusa je napisao: „Samo vi šetajte...“ Treba li ovo građani Vranja da shvate kao pretnju?
GOVOR MRŽNJE
Atmosfera između dve strane, vladajuće koalicije i slobodnih građana širom Srbije usijana je nakon statusa glumca Sergeja Trifunovića, taze predsednika „Pokreta slobodnih građana“, na Tviteru kada je novinarku Srpskog Telegrafa, Ivanu Žigić, nazvao pogrdnim imenom, aludirajući na ženu „lakog“ morala. Gotovo svi mediji, pa čak i lokalni, odmah su organizovali specjalizovane emisije u kojima su učestvovale žene, članice SNS-a, oštro osuđujući Trifunovićev tvit. Oglasio se tada i Vučić iz Davosa u Švajcarskoj, gde je učestvovao na panelu „Sloboda medija u krizi“, poručivši da oni koji vređaju žene, a govore o pristojnoj Srbiji, zapravo „sami nisu deo pristojne Srbije“, jer je reč o ljudima „koji se kreću u uskom socijalnom okruženju, u kojem izgleda misle da je sve dozvoljeno protiv političkih protivnika“. Uz Žigićevu je stalo i Udruženje novinara Srbije (UNS), dok se Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), baš kao ni ostala novinarska udruženja – nisu oglašavala.
Kontradiktorno je da se, osim šturih i površnih izveštaja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, i Vučićeve osude, niko drugi nije bavio slučajem prebijanja Borka Stefanovića, koji je brutalno pretučen u Kruševcu na skupu Pokreta „Levica Srbije“. Lokalni mediji tada nisu organizovali specijalizovane emisije u kojima bi predstavnici ovdašnje opozicije imali priliku da osude incident.
PRVA PROTESTNA ŠETNJA
Prebijanje Borka Stefanovića je bila kap koja je kod opozicionog javnog mnjenja, ali i nestranačkih građana, prelila čašu, i ljudi su izašli na ulice kako bi iskazali nezadovoljstvo Vučićevom vladavinom. Prvi protest je održan u Kruševcu, a od tada se svake subote u Beogradu organiziju protestne šetnje, koje su motivisale i građane desetak gradova Srbije, koji se okupljaju jednom nedeljno, nezadovoljni politikom aktuelnog predsednika.
JEDAN OD PET MILIONA
Reagujući na informacije o izbijanju protesta protiv njegovog režima, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, izjavio je:
„Hoćete izbore? Šta hoćete? Ja da vam nešto popuštam, tim vašim glupostima, i za šta se zalažete? Neću! Nisam ni četiri meseca kada su šetali. Unapred vam kažem da mi ne pada na pamet. Može pet miliona da vas se skupi, možete samo da dobijete izbore i onda ispunjavajte ono što je narodu obećano. Ja pod pristiscima neću da radim i po tome se razlikujem od svih drugih“, rekao je tom prilikom predsednik Vučić, a preneli republički mediji.
Otuda se i protestne šetnje odvijaju pod sloganom „Jedan od pet miliona“.
VEŠALA
Svaki veliki skup podrazumeva i mogućnost izbijanja incidenata, uči nas iskustvo. Na beogradskom protestu početkom februara, mala grupa mladića je nosila maketu vešala, što je ocenjeno kao direktna pretnja nasiljem od strane organizatora protesta i opozicije. Pojedini advokati su, međutim, prokomentarisali da ovaj čin ne predstavlja krivično delo. Nekoliko dana kasnije, u javnost je dospelo pismo majke maloletnog N.P, koja je ustanovila da je njen sin nosio pomenutu maketu vešala, te da je uhapšen i kao takav postao „najmlađi politički zatvorenik u Evropi".
SPINOVANJE I DESTRUKCIJA MEDIJA
Srbija je, dakle, podeljena na vladajuću koaliciju i slobodne građane. Najveće biračko telo Aleksandra Vučića, penzioneri, u većini slučajeva ne barataju internetom i ne znaju razloge protestnih šetnji, s obzirom da mediji ne izveštavaju sa ovih skupova. Dramaturškinja i teoretičarka medija, Vasilija Antonijević, Vranjanka koja živi i radi u Beogradu, kaže za portal Koalicija za transparetnost juga Srbije (KTJS) da zloupotreba masovnih i gašenje nezavisnih medija su, kao deo mehanizma održavanja kontrole, podređeni sistemu autokratije i destrukcije:
„Na taj način se prećutkivanje negativnog delanja shvata kao afirmacija, a ljudi postaju svedoci ili učesnici sistema koji uništava. Kako je medijski prostor uzurpiran, on više ne postoji sa namerom da pruži informacije, niti da prati osnovna načela novinarskog kodeksa, već služi kao puko propagandno sredstvo“, reči su Antonijevićeve.
Ona smatra da čak i medijska pismenost koja bi dovela u pitanje taj pritisak na formiranje mišljenja javnog mnjenja, ne bi bila dovoljna sama po sebi:
„Neophodno je da postoji instrument koji će da prepozna, analizira i ukaže na problem, što je i uloga lokalnih medija u demokratskom društvu. Nekako kao da se posmatra da fizička udaljenost gradova na jugu Srbije od centra zbivanja znači vremensko odlaganje informacija koje će tamo stići. Poprilično nemušto, ne uzimajući u obzir savremene načine komunikacije, vlast smatra da se podrška sistemu iz udaljenih sredina podrazumeva“, smatra Vasilija Antonijević.
Antonijević je dodala da borba protiv nepravde nije biranje političke opcije, već odbrana osnovnih ljudskih prava.
„Upravo zato protesti u malim gradovima imaju značaj, ne samo kao zajedništvo i solidarnost, već i kao individualno jasno izražavanje neposlušnosti sistemu. Iako se u medijima predstavlja da je to izbor između čoveka koji bi hteo da bude kralj i glumca koji bi hteo da bude Ronald Regan, protesti ne nose nužno sa sobom političko opredeljenje“, reči su naše sagovornice.
Ona smatra da u situaciji gde se zastrašivanje koristi kao podrazumevano sredstvo manipulacije, gradovi na jugu zemlje se zbog nerešenog statusa na Kosmetu često predstavljaju kao poslednja linija odbrane.
„To potcenjivanje samo omogućava dalje malverzacije uigranih figura i utemeljivanje vladavine zasnovane na pritiscima. Kako se to u praksi primenjuje kroz pretnje, direktno ili indirektno ugrožavanje egzistencije, etiketiranje i osporavanje ustavom garantovanih prava, i to ponašanje postaje nasilje. Sa obzirom na mali broj nezavisnih medija, sloboda koja se ostvaruje u virtuelnom onlajn svetu ipak nije bezuslovna. Iako je taj prostor bez dominantnog uticaja vlastodržaca, postoje ljudi koji aktivno rade na stvaranju iluzije da je društvo podeljeno“, objašnjava Antonijevićeva.
Na posletku je, sublimirajući sve dosad izrečeno, zaključila:
„Tako se uobličava slika polarizovanog društva, plasira se određena vest nakon jasne naredbe o izveštavanju, zatim sledi tematski određena reakcija lažnih naloga i agresivno obračunavanje sa neistomišljenicima“, jasna je Vasilija Antonijević.
„ZAMKA I OBMANA ČEKANJA“
Komentarišući protestne šetnje „Jedan od pet miliona“, akademska slikarka iz Vranja, koja živi i stvara u Beogradu, Vesna Zarev, podseća na Andrićev tekst o zamci i obmani čekanja, kao viđenje trenutnih zbivanja, jer smatra da je tekst aktuelan i danas naspram konteksta političkih sistema dehumanizovane logike sveta realnosti u kojoj se živi:
„Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja nad njim. To znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te obmane nikad ni doveka“, primetio je svojevremeno nobelovac Andrić.
Protestni skupovi i šetnje koje se odvijaju u Srbiji pod sloganom „Jedan od pet miliona“, živ su i dinamičan organizam koji neprekidno raste i razvija se i koga je, čini se, nemoguće zaustaviti.
Ovaj tekst urađen je uz podršku Olof Palme International Center. Stavovi izneti u ovom tekstu ne moraju nužno odražavati stavove Olof Palme International Center.