petak, 13 avgust 2021 16:18

Slepe niko ne vidi

Napisao/la
Ocenite ovaj članak
(2 glasova)

Nikad slepe i slabovide osobe nisu bile u podređenijem položaju nego sada, svi su nas zaboravili – složni su u oceni Violeta Petrović, Zoran Stanković i Goran Simonović, članovi Međuopštinske organizacije slepih i slabovidih iz Vranja. Kao najveće probleme u gradu izdvajaju fizičke barijere i saobraćaj, diskriminaciju prilikom zapošljavanja ovih lica, kao i činjenicu da većina njih veoma teško živi i bori se za svoju egzistenciju. Još im veće probleme stvara koronavirus – kako ističu, u pandemiji "ništa ne funkcioniše".

"Mnogo je loša situacija u gradu. Da li nemaju para, da li ne znaju ili nemaju razumevanja... A mi smo njihovi sugrađani, izvršavamo sve obaveze prema društvu i državi, isto kao i svi drugi ljudi", izražavaju ogorčenost i razočarenje sagovornici portala Koalicija za transaprentnost juga Srbije (KTJS).

 

Kažu da su svesni da im neće biti bolje, ali da bi osobama sa invaliditetom značila svaka vrsta pomoći, pa i ona moralna, da kroz razgovore – savetima, toplim rečima i edukacijom – dobiju reči podrške i ohrabrenja; ako već materijalne pomoći nema.

Snalaze se kako znaju i umeju, neki jedva preživljavaju, mnogi od svojih skromnih penzija ili socijalne pomoći ne mogu da plate ni komunalije. Grad im je nedostupan i nepristupačan, svi prilazi za njih su zatvoreni, a većina osoba sa delimično ili potpuno oštećenim vidom može samo da mašta o tome da privređuje – da radi i zaradi.

Sagovornici portala KTJS naglašavaju da postoji mnogo načina da im se pomogne, a odlazak lekaru izdvajaju kao jednu od svojih "noćnih mora", upravo zato što im zdravstveni problemi očiju to otežavaju.

 

Violeta Petrović iz Vranja, majka dvoje dece, rođena je bez ikakvih problema sa očima ali se u međuvremenu razbolela i postala slabovida, smatra da Grad ima kapaciteta da pomogne.

"Koliko znam, grad Vranje ima svoj taksi. Zar oni ne mogu nama da učine uslugu, kad treba da idemo kod lekara, a ne mogu da odem sama. Kad mi nije dobro, ko će da me vodi? Sama ne mogu. Bar 50 posto jeftinije da plaćamo vožnju, ako već ne možemo besplatno da se vozimo", ističe Petrovićeva.

Ona za portal KTJS kaže da bi pomoć koja bi slepima i slabovidima bila od naročite važnosti su i pratioci. Njih bi, prema njenim rečima, trebalo da obezbedi Grad, ali "to kod nas tako ne funkcioniše".

"Ovaj vid pomoći neophodan je naročito ljudima koji su slepi. A premda nemamo obezbeđenog pratioca, to mora da bude član porodice. Ako porodica ne može, snalazim se kako znam i umem. Opet dolazimo do toga da treba pozvati taksi", dodaje ona.

 

Najveće prepreke za slepe i slabovide osobe u Vranju su fizičke barijere i finansije, odnosno nemogućnost da ljudi sa ovom vrstom invaliditeta nađu posao, posebno u pandemiji koronavirusa, objasnio je Zoran Stanković iz Trgovišta, koji poziva sve ljude dobre volje da pomognu slabovidima i slepima, ali i ljudima sa bilo kojim oblikom invaliditeta.

Stanković je u petom razredu osnovne škole primetio da ga oči izdaju, da mu vid slabi, te je svoje školovanje nastavio u zemunskoj školi za slepe i slabovide.

Izražava zabrinutost jer ih je zaboravila i lokalna samouprava, ali i ministarstva. Grad je za lica sa oštećenim vidom nedostupan jer su "svi prilazi zatvoreni".

"Sada, u koroni, ništa ne funkcioniše, ništa. Stepenice su nam veliki problem. Ne postoje automatske rampe koje mogu da nam olakšaju prilaz. Zvučni semafori tri-četiri godine ne rade. Ima ih samo nekoliko u gradu. Sekretarica naše organizacije, Maja Đorđević, išla je da podnosi zahtev za semafore, odbili su je. Nas ne zanima da li to lokalna samouprava može ili ne može da napravi, nas interesuje da to funkcioniše", objašnjava Stanković.

 

Dodaje da Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih iz Vranja brine o svojim članovima – posebno prilikom zapošljavanja, ali i o penzionerima – iako ih niko drugi ne čuje i ne želi da sagleda njihove probleme.

"Svi invalidi su u nokdaunu", zaključuje Stanković.

 

Slabovid je i Goran Simonović iz sela Klenike, mesta nedaleko od Vranja, čiji je vid oštećen 80 procenata, ali i problem od rođenja sa spuštenim kapcima.

 

Nema porodicu, živi sam. Diplomirani je obućarski radnik koji je kratko radio u firmi "Gumoplastika". Preduzeće je, međutim, otišlo u stečaj i Simonović već neko vreme ne može da se zaposli. Kaže da mu za invalidsku penziju nedostaju još dve i po godine radnog staža. Toliko ga već ima u svom radnom veku, a posle se razboleo i otada se dešavaju problemi.

"Podnosio sam zahtev za tuđu negu, odbili su me. Kažu da moram da budem sto posto slep. Evo, zaposlite me! Podnosio sam zahtev da radim u školi u svom selu. Međutim, tamo nema razumevanja za osobe sa invaliditetom. Ne daju mi tuđu negu, ne daju mi penziju. Imam 10.500 dinara socijalne pomoći i od toga živim. Jedva preživljavam", očajan je Simonović.

On dodaje da je glavni problem egzistencija, tačnije posao. Svaka firma, po zakonu, kako kaže, mora da zaposli neku od osoba s invaliditetom. Na tu vrstu razumevanja nigde nije naišao.

"Pitam se kako ću da kupim drva. Sanjam o radnom mestu. Krov kuće samo što mi nije pao. Živim sam. Da radim, podigao bih kredit i sam rešio problem s krovom i ogrevom za zimu. Invalid sam s oči, ne s mozak! Sanjao sam da budem vojnik, kao moj rođeni brat, ali zbog bolesti očiju nikad nisam mogao da stupim u vojnu službu. Meni odgovara neka državna firma. Da imam platu, da imam za lekove. A ne privatnika da molim za platu", kaže Simonović.

 

Ističe da misli da postoji volja aktuelne vlasti da reši problem slepih i slabovidih lica, što bi im posebno značilo sada, kad postoji globalni zdravstveni problem.

 

Stanković primećuje da zakoni koji se tiču osoba sa invaliditetom, a koje "forsira država", ne donose nikakve promene u praksi, te da su samo "mrtvo slovo na papiru".

"Nama su životi ugroženi! Saobraćaj nas ugrožava, "Kavim Jedinstvo" nas zavitlava! U Beogradu imaju bolje uslove nego mi u Vranju. Beograđanina u tramvaju i na semaforu obaveštavaju. Odskače Beograd. A svi ostali imaju probleme. Da se obrati pažnja i prilikom zapošljavanja, i penzionisanja, i školovanja", apeluje on.

 

Petrovićeva smatra da bi nadležne instance trebalo da obiđu ljude sa bilo kakvim oblikom invaliditeta, pa i slabovide i slepe, da vide u kakvim uslovima žive, da li imaju od čega, i imaju li krov nad glavom. Kao olakšavajuću okolnost svoje turobne dnevne rutine navodi popust na vožnju lokalnim prevoznikom "Kavim Jedinstvo" na teritoriji grada Vranja.

"Bila mi je potrebna moralna podrška, treba neko da bude uz nas, da razgovara s nama. Da pokažu da brinu o nama. Da dođu kod nas kući, da razgovaramo, da nam daju savete, ukažu nam na prepreke. Ja sam morala sve to sama da prođem, jer nije imao ko da mi kaže šta sve mene čeka, kako ću dalje kroz život", dodaje Petrovićeva.

 

Ona za portal KTJS kaže da sa svojim primanjima ne može da plati račune, a ima i dvoje dece. Rodila se kao zdrava osoba, a posle se razbolela. To je bio, priznaje, jako depresivan period za nju.

"Trebalo mi je dosta vremena da se pomirim sama sa sobom i sa činjenicom da moram da nastavim dalje", hrabrila je sebe.

 

Simonović kaže da je više puta lomio prste jer je slabovid, a faktor koji dodatno otežava svakodnevno kretanje je i sunce, koje mu smeta. Znače mu okupljanja sa prijateljima iz Međuopštinske organizacije slepih i slabovidih u Vranju, svake srede, tada se "druže i poštuju", zaboravljajući, koliko je moguće, na invaliditet koji im, u enormnoj meri, kroji sudbinu, utičući na skoro svaki aspekt njihovog života.

 

A onda se opet osvrnuo na svoju razočaranost sistemom koji ne štiti marginalizovane grupe, one kojima je potrebna pomoć.

"U osnovnoj školi u selu Klenike rade tri bračna para. Za direktorovu ženu izmišljeno je radno mesto blagajnika, iako plate uplaćuju preko banke. Žena kurira iz sela Brnjare i još jedan par iz sela u kojem sam rođen, a gde i danas živim. A za mene nema mesta", razočaran je Simonović.

 

Petrovićeva je, prema sopstvenom priznanju, više puta pala na ulici jer nije videla da li je put ravan ili ne. Izdvaja neasfaltirane ulice kao jedan od većih prepreka, pored već pomenutog materijalnog momenta i borbe za puko preživljavanje.

 

Objašnjava da ima dosta ljudi koji su slepi ili slabovidi, ali nisu članovi Organizacije jer "ne žele da se učlane". Neki su korisnici tuđe nege i pomoći, ali većina nije.

"I mene su odbili za tuđu negu i pomoć. Ja sam podnosila za telesno oštećenje. Napisali su da je moje stanje posledica bolesti, pa onda nemam pravo. Bilo mi je lakše da viljuškom izbijem sebi oko, to bi bila povreda, i onda bih imala pravo na naknadu za telesno oštećenje!", dodaje ona.

Sekretarka Organizacije, Maja Đorđević, kaže da se dešavalo da u gradu sretne nekog od članova koji joj kažu da ne znaju gde se nalaze u tom trenutku. Čovek pošao na jednu stranu, a završio na sasvim drugoj. I to se dešava, prema njenim rečima i iskustvu.

"Baš treba da se obrati pažnja na uređenje grada, na to osamostaljivanje slepih i slabovidih lica, a to sve kroz finansijsku podršku. Danas niko neće da vam radi besplatno", dodaje Đorđevićeva.

 

Što se tiče obuke slepih lica za kretanje uz pomoć belog štapa, prema rečima Maje Đorđević, Organizacija, opet, nema podršku, zato što to sve – košta. Vodič mora biti plaćen. U Vranju ne postoji takvo stručno lice, neko "sa strane" bi trebalo da dolazi i vrši tu obuku slepih lica, kako bi ih osposobili za samostalno kretanje kroz grad.

"Malo je razumevanja okoline, društva u celini, kao i nadležnih. Park, koji je skoro napravljen, ima staze za slepe. Ulica Bore Stankovića takođe. Međutim, i to je nepristupačno s obzirom na trotoar. Tuda slepo lice sa štapom ne može da prođe", obrazlaže problem Đorđevićeva.

 

Organizacije osoba sa invaliditetom spadaju u udruženja građana koja se finansiraju projektno. Objavi se konkurs, zainteresovani kandidati podnesu neophodnu dokumentaciju, i samo je dobra volja tih opština koje konkurse raspisuju da li će dati sredstva nekoj od organizacija, i koliko.

"Mi tokom cele godine moramo da funkcionišemo. Da krenemo od najosnovnijih stvari i plaćanja troškova za kancelariju. Ona je u vlasništvu Saveza slepih Srbije. Recimo, postoje članovi koji žele da dolaze u kancelariju: da igraju šah, da se druže, da popiju kafu. Možda im je lepše ovde nego da odu u kafanu. Mnogo se drugačije osećaju, jer su ipak ovde svi sa istim problemima. A tamo, na nekom drugom mestu, nisu više to isti ljudi. Pa onda ti čudni pogledi koji još uvek nisu iskorenjeni", objašnjava Đorđevićeva nimalo zavidnu situaciju.

 

Ističe da Grad finansira plate za "samo dva radnika" u Organizaciji. Nekad se od tih para plate troškovi za kancelariju, zato što od drugih opština ova organizacija iz Vranja "nema podršku".

"Što se Vranja tiče, na teritoriji Grada postoji 20-ak organizacija koje konkurišu za sredstva. Tako da Grad odvaja i za njih. Uvek mora nekome da se uzme, da bi se dalo drugome", zaključuje Đorđevićeva.

 

Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih Vranje broji članove sa teritorije celog Pčinjskog okruga, po najnovijoj statistici oko 230 ljudi.

 

Ovaj tekst urađen je u okviru projekta "Marginalizovane grupe u Bujanovcu pod udarom 'nevidljivog neprijaltelja'", podržanog od strane Opštine Bujanovac.

Pročitano 911 puta Poslednji put izmenjeno petak, 13 avgust 2021 16:27
Dušan Pešić

Dušan Pešić (Vranje, 1992) je profesionalni novinar od januara 2016. godine.

 

Radio je u novinama "Vranjske" i na istoimenom portalu (www.vranjske.co.rs), u periodu od januara 2016. do decembra 2017. godine.

 

Od marta 2018. radi za portal Koalicija za transparentnost juga Srbije (www.ktjs.rs).

 

Autor je publikacije "Uvek vas posmatramo", Koalicije za transparentnost juga Srbije, u saradnji sa Romskim centrom za demokratiju iz Bujanovca i Olof Palme International Center, 2017. godine.

 

Koautor je na projektu "Istraži, pokaži, raspravi: novinarsko istraživanje ugrožavanja životne okoline u lokalnim zajednicama", u saradnji sa Centrom za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), 2017. godine.

 

Apsolvent je Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu, na Departmanu za novinarstvo.

Ostavi komentar

Make sure you enter all the required information, indicated by an asterisk (*). HTML code is not allowed.