četvrtak, 10 decembar 2020 10:43

Manastir Prohor Pčinjski obeležava 950 godina postojanja: Božanstveno mesto za odmor duše i tela

Ocenite ovaj članak
(8 glasova)

Specifičan duhovni mir koji se oseća čim se približite kompleksu manastira Svetog Prohora Pčinjskog, kažu oni koji su ga posetili, neobičan je i teško se može verbalno dočarati znatiželjnima. Mora se oslušnuti i čuti ta tišina da bi se proniklo u iskonsku lepotu ovog velelepnog zdanja, u istoriju dugu 950 godina.

Ovaj spomenik kulture i predeo izuzetnih odlika zaštićen je po slovu zakona; Prohor Pčinjski je nepokretno kulturno dobro Republike Srbije od sredine prošlog veka. "Nepokretno", a pokreće duše, tela i srca svih putnika namernika - bilo verujućih, bilo onih turistički orijentisanih. I to ne samo iz Vranja i okoline, Pčinjskog okruga uopšte, već i iz Novog Sada, Beograda i drugih krajeva naše zemlje, ali i Severne Makedonije i Rusije.

Ova svetinja srpske crkve - starija od Hilandara, Žiče ili Studenice - nalazi se na krajnjem jugu Srbije, na 30 kilometara od Vranja i bezmalo toliko od Bujanovca, u blizini sela Klenike, u šumovitom podnožju Gradišta, jednog od ogranaka Kozjakovih. Majčinski brižno i toplo "gledaju" je i planine Rujen i Starac. Manastir Prepodobnog Prohora Pčinjskog obitava baš na levoj obali reke Pčinje, u gornjem njenom toku, a do manastira se stiže putevima koji su bili od značaja još u vizantijsko doba.

Auru koja okruži i obasja svakog ko kroči na tlo ove svetinje, arhimandrit Metodije Marković, iguman manastira, objašnjava kao posledicu samog ambijenta i prirode, a sve to utiče, veli on, da se ljudi prijatno osećaju i da svoje duhovne potrebe mogu da zadovolje na ovom mestu.

Arhimandrit Metodije smatra da je manastir poseban upravo zbog samog Prohora Pčinjskog i njegovog asketskog načina života.

"Svako manastir doživljava na poseban način. Uglavnom su iskustva pozitivna i žele ljudi da se vrate. Uvek je otvoren za sve poklonike, i za vernike i za one koji nisu. Svaki čovek je dobrodošao i svakog primamo s radošću. To je i jedna od osnovnih istina kojoj nas uči naša vera pravoslavna", reče Marković.

RAJ

A da oni koji su već jednom osetili sveukupno zadovoljstvo boravka u svetinji na Pčinji, žele da se vrate barem još jednom, potvrđuju reči došljaka.

Ljudi rado opet svraćaju u Prohor Pčinjski, svoje uspomene opisuju "prelepim" i "nestvarnim", jer, "jednostavno ne mogu bez Pčinje". Neki provedu vikend s porodicom, prespavajući u manastirskim konacima; pa se ili vraćaju kućama, ili, ako je letnja sezona, nastavljaju do Ohrida ili svoje konačne odrednice u Grčkoj.

Oni koji su ovde već obitavali kažu da je "prelepo mesto za odmor duše i tela", "božanstveno" i "umirujuće". Neki, očito iz obližnjeg mesta stanovanja, kažu da malo-malo pa "skoknu" do Prohora "skoro svakog vikenda".

"Nekako orijentaciono, zadnjih desetak godina, svaki put kad idem na odmor u Grčku ili Ohrid svratim u manastir! Taj osećaj, duševni mir i lepotu prirode treba doživeti! Raj!", kaže Dragan.

Manastir je stradao i bivao pljačkan mnogo puta u vreme turskog ropstva srpskog naroda, kao i u Prvom i Drugom svetskom ratu. Podigao ga je, u 11. veku, vizantijski car Roman IV Diogen, da bi ga u 14. obnovio Sveti kralj Milutin. Pretpostavlja se da je konačan oblik prvobitni kompleks dobio krajem 16. veka. Ovu svetinju Diogen je posvetio Prepodobnom ocu Prohoru, o čemu svedoči i legenda.

Kada je Roman Diogen lovio na planini Kozjak, susreo se sa Svetim Prohorom koji mu je prorekao da će postati vizantijski car. Prohor zamoli Diogena da se seti njegovog predskazanja i da mu, kad za to dođe vreme, podigne barem mali hram. Poslušavši ga, Diogen otputova u Carigrad i, nedugo potom, postade car. U znak zahvalnosti Prohoru, podigao mu je crkvu.

Bio je slep jer su mu, nakon kratke vladavine i ropstva, pri povratku u Carigrad oči iskopane usijanim gvožđem, a po diktatu ondašnjih carigradskih vlasti.

ISCELJUJE BOLESNE

Nakon što je Diogen saznao gde leže mošti pustinjaka Prohora, uzeo ih je iz pećine i krenuo ka Carigradu, u nameri da ih tamo odnese. Međutim, kada je stigao do mesta gde se danas nalazi manastir, svete mošti se odatle nisu mogle pomaći. On je to shvatio kao želju Svetog Prohora, te mu upravo tu podigao hram gde je položio njegove čudotvorne mošti.

Već 950 godina - baš koliko i manastir postoji - iz tela Svetog Prohora teče sveto miro koje, kažu vernici, stvara čuda božja i isceljuje bolesnike. Prema svedočenju najstarijih žitija, od najranijeg perioda te su čudotvorne mošti privlačile hodočasnike u manastir.

Ovim jubilejom - 950 godina postojanja i 700 godina od velike obnove - treba se ponositi, veli iguman Metodije.

"Možemo da budemo ponosni, znajući da srpsko ime na ovim prostorima postoji više od devet i po vekova. Sveti Prohor je jedan od retkih mirotočivih svetitelja u Srbiji. Ipak je on je ceo svoj život proveo u pustinji i sam je bio sve vreme, do susreta s Diogenom", dodade Marković.

Najveći praznici, odnosno slave, su 1. novembra, za Svetog Prohora, i 7. jula, kada se drugom manastirskom slavom obeležava rođenje Svetog Jovana Krstitelja. Tu, baš iznad manastira Prohora Pčinjskog nalaze se ostaci crkve Svetog Jovana, pa je druga slava, pretpostavlja se, zbog toga bila posvećena ovom svetitelju.

Manastirski krug okružen je konacima, a, prema rečima onih koji o njemu brinu, posećeniji je u letnjem periodu. Samo konak desno od glavne porte raspolaže sa 60 do 70 kreveta na drugom i trećem spratu, plus sa još dvadesetak na potkrovlju.

Eto, i ljudi koji bi želeli da im ova svetinja posluži kao odmorište i mesto za noćenje, u pomenutom konaku desno od glavnog ulaza u kompleks, mogu da odaberu neku od po 13 soba na drugom i trećem spratu, kao i pet u Južnom konaku. Napominju da se soba za patrijarha i Zetska soba ne izdaju, kao i da zaposleni, takođe, noće u ovom objektu.

"Ja mnogo volim Gospoda i majčicu Bogorodicu, mog Svetog Prohora i sve svetle i nebeske sile, pa mi je pravo uživanje kad dođem ovde", kaže Marina, jedna od zaposlenih u manastiru na krajnjem jugu Srbije.

SRNA

Prošle godine je jedan Vranjanac ispričao priču koju su objavili lokalni mediji (link: https://www.vranjenews.rs/news/redak-prizor-bliski-susret-sa-srnda%C4%87em-na-reci-p%C4%8Dinji-video), da je na reci Pčinji, nedaleko od manastira, video srndaća; te taj redak i neverovatan prizor i dokumentovao snimkom na svom mobilnom telefonu. Ovaj događaj neodoljivo podseća na legendu, tačnije životopis Svetog Prohora i gorepomenutu priču o lovu, kada je i došlo do upoznavanja Svetog Prohora i budućeg cara Diogena.

"Roman je lovio srnu koja je pobegla kod Svetog Prohora. Moguće da ima srna na ovim prostorima, pa me neobična situacija u kojoj se našao taj čovek nimalo ne iznenađuje. Srndać je oprezna i plašljiva životinja. Vrlo je moguće da, osim ljudi koji dođu u manastir i kažu da osećaju neki naročit spokoj, istu takvu bezbrižnost osećaju i životinje", kaže arhimandrit Metodije Marković.

Velike posledice po manastir Prepodobnog Prohora Pčinjskog - pored pomenutih, onih još iz najranijeg perioda i tokom ratova - proizveo je požar iz 2014. godine kada je izgoreo Kraljev konak.

Metodije priča da je šteta usled požara bila velika; zato što je prethodna obnova Kraljevog konaka bila pri kraju, pa je rekonstrukcija rađena opet, iz temelja, i završena je u potpunosti tek nedavno, posle punih šest godina. Pre svega, zahvaljujući svesrdnom zalaganju episkopa vranjskog Pahomija i igumana Metodija Markovića, uz nesebičnu podršku Srpske pravoslavne crkve (SPC) i verujućih ljudi ovog kraja.

Od manastira se putem naviše stiže do isposnice Prepodobnog Prohora Pčinjskog, sada crkvice-brvnare, udaljene oko dva i po kilometra. Ovo molitveno mesto nalazi se na planini Kozjak, a 24. maja, na praznik Svetih Kirila i Metodija, osvećena je uz činodejstvovanje i prigodne reči vladike Pahomija. Crkvica-brvnara je, osim Svetom ocu Prohoru, posvećena i Prepodobnom Sisoju Velikom. Veruje se da je iz potoka koji se nalazi blizu isposnice i sam Prohor pio vodu.

Veroučitelj Biljana Stanimirović, govoreći o manastiru Prohor Pčinjski, apostrofira okruženje, "bajkovite predele čiste i netaknute prirode", tako da svaki prizor ostane kao uspomena zbog koje će se ljudi vraćati i uživati u lepotama ovog dela naše zemlje.

"A najveća lepota leži u duhovnoj silini koja se oseća kada čovek nema razloga da preispituje sebe ili svoju veru, već se pred moštima Svetog Prohora Pčinjskog poklanja kao pred izvorom vode žive, posle čega mu svaki problem postaje malen i lako rešiv, znajući o čemu je jedino potrebno brinuti - o duši svojoj i o njenom spasenju", rekla je Stanimirović, a preneo časopis "Iskončić" (broj 15, strana 24).

Sveti Prohor Pčinjski jedan je od najznamenitijih hrišćanskih svetitelja; manastir je jedan od najznačajnijih duhovnih središta od Vranja i Gnjilana do Kumanova, a njegov kompleks drugi po veličini u SPC. Jedno je od najreprezentativnijih rešenja srpske crkvene arhitekture na području Osmanske imperije s kraja 19. i početka 20. veka.

Sve što doživite u manastirskom krugu približava vas Bogu, potvrđujući iznova moć pravoslavne vere i dopuštajući da, makar na trenutak, zaboravite na probleme. A vreme - kao da stane.

 

ODNOS SPC SA SEVERNOMAKEDONSKOM CRKVOM

 

Arhimandrit Metodije Marković govorio je i o odnosu Srpske pravoslavne crke (SPC) i crkve Republike Severne Makedonije, a kroz prizmu ranijih neslaganja i višedecenijskog spora u vezi sa statusom makedonske crkve kojoj nije priznata autokefalnost ni posle više od pola veka, od kako se odvojila od SPC.

 

"U Severnoj Makedoniji postoji kanonska crkva koja je u jedinstvu sa našom, to je Ohridska autonomna arhiepiskopija, na čijem se čelu nalazi arhiepiskop Jovan i nekoliko arhijereja. Ali njihova većinska, zvanična, crkva nije u jedinstvu ne samo sa našom, već ni sa jednom pravoslavnom crkvom na svetu", rekao je Metodije.

 

Problem je nastao onda kada se, dodao je arhimandrit, makedonska crkva odvojila od SPC, proglasivši svoju nezavisnost, odnosno autokefaliju, koju do danas nijedna pravoslavna crkva ne priznaje, niti može da prizna bez dogovora sa SPC.

 

"Više puta su se vodili pregovori o potencijalnom rešenju spora. Godine 2002. potpisan je sporazum u Nišu, kada su se obe strane dogovorile da se obnovi to crkveno jedinstvo. Nažalost, makedonska delegacija, kada se vratila kući, pod pritiskom države, odbacila je ovaj sporazum i vratila se na staro", rekao je arhimandrit Marković.

 

Dodao je da u manastir Prohor Pčinjski dolaze Severnomakedonci, nekad i njihovi sveštenici, zato što je, iako ne mogu da služe sa nama, zajedno, i za severnomakedonski narod Sveti Prohor važan svetitelj koji je veoma poštovan. 

 

Pročitano 1172 puta

Koalicija za transparentnost juga Srbije

Partizanska 9a/9

17500 Vranje

Tel. 017/420-321

email: info@ktjs.rs